GALLERY 2010/2011

Ljubav je tema koju avtor Vladimir Boljanović korektno reflektuje u svom razmišljajućem polemičkom i dialektičko obojenom eseju. Iako je esej opet nekoliko (pre)kratak – festivalski rad zahteva nekoliko duži oblik razmatranja – avtor uspeva pokrenuti veliki broj pitanja vezanih za percepciju ljubavi. Ne samo to, uspeva povezati antiku sa sadašnjim vremenom, bezvremensku ljubav sa konfliktom, ali i metafizičku ljubav sa žudnjom za rešavanjem konflikata. Dakle, ljubav je pokretač, motor, koji radi: vodi u stanja zaljubljenosti i deracionalizacije, vodi u konflikte, lične i društvene, potiče imaginarij, ali i povezuje i zbližava. Dialektika ljubavi, rekli bi, razorna je i pogubna, ili vodi u harmoniju i daje moć, volju. Avtorov stav, kojeg iskazuje na kraju polemike, je: 1) ljubav mora biti umerena i 2) ljubavi ne smemo dozvoliti da (nas) zaslepljuje.
Dakle, kao što je izneo i sam avtor, ljubav je ponajviše smatrana za pokretača sveta. I filozofe, da kažem i antifilozofe – od Platona do Ničea, pa od Frojda preko Lakana do Badjua (ako nabrojim one koji su meni lično blizu) – oduvek je zanimala ljubav, ali pre svega kroz određeno pitanje: šta je ljubav (ako uopšte ljubav je)? Neki od njih su ljubav razumeli kao transfer iz analize odnosa polova. Treba primetiti da su pre svega žene analizirale ljubav kroz romane: Džejn Austen, Madam de Lafajet... Ne smemo ni zaboraviti feminističku filozofiju koja je oslobodila ljubav muškog razumevanja. A šta je muški princip ljubavi? O njemu se treba zapitati onkraj seksualnog odnosa. Na jednoj strani je to moć falusa i užitka organa, dok se na drugoj strani nalazi potpuna kastracija, nemoć (npr. dostizanja seksualnog užitka). Iz tog razloga je npr. Lakan rekao da je mudrost ostavila ljubav za ženske, dok je želju prepustila muškoj logici. Ali to nije ono na šta merim. Hoću da kažem, ljubav ima više dimenzija. Imaginarij ljubavi.
Jedna od tih dimenzija je ljubav do istine. U tom smislu je značajno sledeće pitanje: kako se konstruiše subjekt u odnosu do istine? Kroz ljubav? To pitanje je svakako pitanje za filozofiju odnosno za (antifilozofa) Lakana i lakanovce koji su do „filozofije ljubavi“ došli preko psihoanalize. Za njihovu „filozofiju ljubavi“ je karakteristično da samu ljubav degradira. Možda bi trebalo reći da je za psihoanalizu ljubav neka greška u vezi sa nekom osobom. U Milerovom objašnjenju psihoanliza kaže: uvek nekoga ljubim, zato jer ljubim nekog drugog. Otuda proizilazi da ljubav za psihoanalizu nije konačni stadij, već neki manjko, tj. ono (Realno) što se može katkad sresti, iznenada, neočekivano. To je prava ljubav, valjda (?). Ta ljubav je smrtna ljubav. (Uostalom kao i Istina).
Drugo pitanje ljubavi je ono božje: kako je kroz ljubav spojeno dvoje? Jedno iz dvojega: trojstvo ili miafizitska interpretacija nerazdvojivosti. To božansko jedno - to je jedno treba zapisati sa velikim J – zapravo je diamterično suprotno od disperznosti mnoštva i zahteva njegovo ukidanje. Taj oblik ljubavi bi danas mogli protumačiti kao teror ljubavi Jednoga (Npr. dobar pokazatelj je odnos te ljubavi do homoseksualne zajednice). Ljubav u univerzumu sv. Pavla je bila jasna: ljubav za sve, ali pod uslovom da se neko izostavi. Otuda potiče ljubav do svoga gospodara.
Treće je ljubav kao tok ne-misli. Ljubav kao nemišljenje - ljubav se prepušta ljubavi samoj i izuzima se iz toka mišljenja i racionalizacije. U tom smislu, treba se pitati: da li je moguće koncipirati, kako nas na to navodi Badju, čistu logiku ljubavi? On o toj logici govori kroz disjunkciju odnosno kroz antagonizam (konflikt). U prevodu to znači, nema metapozicije ljubavi! Nema „nad“ ljubavi, postoji samo ljubav kao paradoks, kao žudnja za ljubavlju, kao paradoksno mesto njene realizacije. Znači, ljubav kao veza (povezivanje, vezanje) i kao raz-vezivanje (rastavljanje). Dialektika ljubavi.
Najzad, u svim tim tačkama se pojavljuje ljubav u vezi/raz-vezi sa istinom, tj. događanjem istine.