GALLERY 2010/2011

Pošto nisam ekspert za jezik i kratku priču, ovaj rad razmotriću prema njegovoj sadržini. U tom smislu treba reći da kratka priča Nine Rašić odlično reflektuje temu ovogodišnjeg festivala kroz sve tri njene tačke: 1) neiskazljivu istinu o ljubavi, 2) unutrašnji konflikt subjekta i 3) imaginaciju svetova. U svom izvođenju priča je tekstualno deskriptivna i zahteva od čitaoca određeni stepen imaginacije. Umesto običajnog komentara prilažem pokušaj dekonstrukcije priče sa kojom ukazujem na njene (gore navedene) elemente i kvalitete.

Ljubav se u ovoj kratkoj priči pojavljuje jednom i to tačno na onome mestu u kome avtorica uvodi nesimetriju: razum versus srce. Na ovom mestu je potrebna intervencija: povezivanje ljubavi i života je bivstveno jer ukazuje na (ne)iskazljivo u ljubavi, rekao bi Badju. Šta ovde treba sbvatiti pod neiskazljivo odnosno neizgovorljivo u vezi sa ljubavi? Posredi je istina. Da li ona – istina o ljubavi – može odnosno mora da bude izgovorena (uslov produkcije istine) ili je ipak neki put bolje da ostane prećutana (suspenz)? Istina o kojoj je govora pokazuje se kao prećutna ali ipak označavajuća veza između „muškarca“ i „bake“ na kojoj temelji cela priča. Zapravo legitimiše celu priču tako da ne raskriva ljubav u imenu ili relaciji (dokument postoji, a ne i objašnjenje dokumenta), već pokazuje kako je ljubav (kao istina) bitno konstruisala „baku“ kao subjekt. Ljubav je u toj igri skrivanja (nevidljivo, prećutno) i raz-krivanja (vidljivo, izgovorljivo) zapravo raspala na: ljubav 1 (prećutno) i ljubav 2 (deda). Ljubav 2 je univerzalna ljubav do dede; ta je iskazljiva i izgovorljiva, svima vidljiva, dok je ljubav 1 ona partikularna ljubav, privatizovana i sakrivena. Upravo ova poslednja deluje kao partikularni razlog-izuzetak koji uopšte omogućava da se aktivira rad istine. Po drugoj strani upravo taj proces ljubavi od 1 do 2 (do 3 do 4...) govori o tome da je ljubav moguće posmatrati kao generičku. Unutar tih generičkih ljubavi je upravo jedna od njih, u ovom primeru ona skrivena, ona koju je treba prećutati. Zašto? Aristotel bi rekao zato jer je ona prava, jer je nastupila kao tyche: slučajno, neočekivano, u svojoj punoj moći kao Realna stvar (prava stvar) koju nije (baka) mogla skonzumirati (uslovi za ljubav). Učinak neskonzumirane ljubavi je: racionalizacija i suspenz ljubavi. Neostvarena ljubav kao neiskazljiva istina.

Konflikt u priči nije vidljiv na prvi pogled, ali je prisutan. Prisutan je kod bake: 1) kao konflikt srca i razuma i 2) kao konflikt istine iskazljivog i neiskazljivog (istina o ljubavi 1 i ljubavi 2). Filozofska artikulacija srce versus razum ne govori samo o dva isključujuča koncepta, već govori o tome da iracionalna ljubav (srca, ne-misli) nije uvek dovoljna (uslovi za ljubav) za konstituciju subjekta ljubavi. Iskustvo onog koji ljubi govori u ovom slučaju u korist racionalizacije ljubavi – ljubavi kao misli. Drugi konflikt se odigrava upravo u toku (bakinih) misli kao nikad okončani antagonizam: izreći ili prećutati istinu o ljubavi 1. A to je zapravo pozicija unutrašnjeg konflikta samoga subjekta koji je predmet (psiho)analize. U tom smislu je ljubav stvar lavirinta.

Imaginaciju svetova u ovoj priči je moguće percipirati kroz Frojdovu odnosno Lakanovu prizmu. Priča započinje sa opisom stvarnosti u kojoj nastupi suspenz: zatvaranje albuma i prećutna gesta (koja ima značenje). Nastavlja se subjektivacijom i unutrašnjim tokom misli avtorice: mislim na fotografiju. U sledećem koraku stvarnost se (putem škripe) transformiše u san: san postaje camera obscura stvarnost u kojoj se preko slučajno ugledanog pisma (Realno uvek sretnemo slučajno i neočekivano) nejasno raskrivaju partikularne istine jedne tajne. Sledi (kroz škripu) transformacija koja ne vodi nazad u stvarnost, već se ukazuje kao u realnosti ona skrivena i neiskazana ljubav (istina o ljubavi 1): prikazan/fantazam ljubavi 1. Buđenje u stvarnost, u imaginarij stvarnosti života, sledi rečima bake. Reči prekidaju transfer.

Spoznaja ove priče je psihoanalitička. Na osnovu izloženog može se zaključiti: u transferu je skrivena ljubav. Kao takva je uvek stvar nekog premeštanja. To ne znači da mora biti ljubav kao takva iskazana (izrečena) da bi bila spoznatna (raskrivena). Na istinu se naleti slučajno; isto tako i na ljubav (realno). Odnosno, kako kaže Miler, u stvarima oko ljubavi čovek se možda snađe ili ne.