GALLERY 2010/2011

Kritički esej Predraga Radivojevica preko konceptualizacije masa otvara i dialektički povezuje tri fronta: 1) demokratiju, 2) komunizam i 3) institucionalizovano hrišćanstvo. Avtor kratko, jasno i efikasno opredeli svaki od pomenutih frontova. Pri tome ispostavlja samo njihove značajne tj. problematične karakteristike. Prvo polemiše o „konceptu masa“ u vezi sa pojavom demokratije. Po mom mišljenju u tom konestu ispostavlja ključni „problem“ današnje demokratije: demokratija u praksi nije neposredna vladavina naroda, već je vladavina parlamentarnog-kapitalizma tj. organizacije prisilnog konsesusa. Svakako, ovo zvuči kao Badju, i to (je) više nego dobro. Kad govori o radu, nije nemoguće primetiti „marksističku logiku“ koja jasno artikuliše formu rada. Forma rada u demokratskom, ali i kapitalističkom društvu je ona koja zarobljava, otuđuje i fetišizira; deluje kao specifična društvena veza, rekao bi Altiser. Međutim, kad je reč o demokratiji, kapitalizmu ili komunizmu ne možemo umaći masama. Mase i partija, mase i demokratije, mase i kapitalizam – može se reći da su mase slabost cele moderne epohe. Frojd je počeo raspravu o masama u vezi sa hrišćanstvom pokazivajući da su mase „politički-emancipacijski“ pokret koji je zaslepljen; istovremeno je pokazao kako se može mase iskoristiti - privremeno staviti u strukturu i ograničiti njihovu moć: institucionalizovati jih i podrediti liku vođe (organizaciji, vlasti).

Danas u individualiziranom kapitalizovanom i depolitizovanom globalnom društvu opet hlapimo za emancipacijom, politizacijom našeg života i demokratizacijom vlasti. Možda, onako kako avtor tvrdi, hlapimo za masama i (organizovanim) promenama. Drukčije rečeno, politku mase danas više ne vezuje nužno jedinstvo i njena čvrstina, već je u pitanju njena disperznost, abilnost za događaj (događanje mase), odzivnost na društvenu (ne)politiku... što su samo (marksistički ili bolj lenjinistički rečeno) vidovi pokretljivosti masa koje teže ka promenama. Svakako, drugo pitanje je (samo)organizacija masa.

S obzirom da je ovaj kritički tekst otvorio mnoštvo pravih pitanja i konceptualno/teorijski artikulisao svoju poziciju, nije teško prepoznati ni elemente koji su predstavljeni u temi festivala. Konflik je društveni antagonizam na koji ukazuje avtor ne samo na ravni promišljanja forme demokratije (vlast-vladani-vlast naroda), već i na ravni forme rada (imperativ rada, podređenje radu) i forme životne skupnosti (kapital. org. života: vertikalna i horizontalna). Imaginaciju je moguće prepoznati kroz realizaciju jedne ideje: 1) kao ideologiju tj. društvenu vezu u kapitalizmu, odnosno 2) kao emancipatorsku društvenu vezu. Ljubav je treba videti, zapaziti da je nemoguće organizovati emancipaciju (od ljubavi do vođe) bez ljubavi do određene istine.

Međutim, problem sa ovim kritičkim esejom je njegova dužina. Esej je efikasan, ali možda prekratak. Pre svega, želo bih pročitati više o demokratiji (pre svega u relaciji do države, globalnog sistema, demokratiji kao normi itd.) i problematici vezanoj za društveni antagnoizam (problem ideologije, partije, društvenih razlika itd.) i novu organizaciju masa (mase i organizacija emancipacije, masa i država itd.).