GENETICALLY MODIFIED FOOD – OUR ONLY CHOISE FOR TOMORROW?

Kratak kritički esej Miomire Šegina na temu GM hrane i mogućnosti (demokratičnosti) izabrati – koju hranu jesti – je efektivan. Iako možda nekoliko prekratak, iako ima ubačen PR momenat, je u svojoj dikciji prodoran in vešto napisan. Osvetljuje onaj metodični raskorak, kojeg bi si morao postaviti svako od nas: 1) šta se je desilo sa hranom u biološkom, kulturnom in tržnom smislu u razvijenom kapitalizmu, 2) šta to znači za naš današnji i sutrašnji život?

Autorica dialektički postavi u odnos logiku lokalne produkcije hrane, pritom nostalgično-kritički osvrćući se u istoriju (kako je bilo nekada u vezi sa prehranom u Sloveniji), sa logikom globalne produkcije koja sve više diktira i današnju lokalnu proizvodnju hrane (u smislu zakona, normativa i regulativa, koje su se promenile sa ulaskom Slovenije u EU). Pritom ispostavlja one institucionalne promene, pre svega red politike, prava i zakona, koji su opšte omogućile da se preko prehranskih, faramaceutskih i biotehnoloških korporacija sprovodi neoliberalna ekonomska politika prehrane.

Prehranska politika je za države svakako obvezujuća, kad se govori o EU. EU politika kad se tiče prehrane je do GMO selektivna. Najveći problem su regulative – kako zaštiti useve, kako regulisati upotrebu i kako uskladiti zakone pojedinih država sa EU zakonima – kad je u pitanju upotreba GMO. Pre izvesnog vremena je npr. Monsanto preko medija izjavio »da diže ruke« od EU. To je bilo prelako. Zato treba biti sumljičav. Pri tom treba znati da je politiku upotrebe GMO na globalnoj razinii isforsirala Trojka, u kojoj je Monsanto imao jak lobij. To nije bila EU trojka, već korporativna trojka velikih udruženja – Intellectual Property Committee (udruženje Američkih korporacija: Monsanto, DuPont, Broistol Mayers, Merck, General Motors…), Keidanren (Japansko udruženje korporacija) i Union of Industrial and Employees Confederation (danas Business Europe, predstavnik evropskih korporacija). Pomenuta udruženja transnacionalnih korporacija su u okviru neoliberalizacije tržišta skovale sporazum Trade related property rights. Taj sporazum je podržala WTO u okviru globalnog projekta – uspostavljanja slobodne trgovine (vreme deregulacija tržišta). Sporazum je nametnut celom svetu – korporacijama je omogućio pirateriju biološkog i intelektualnog bogastva.

Konkretno: korporacije su počele skupljati semena po celom svetu, ponajviše iz država Trećeg sveta, uspostavljale su semenske banke i gradile monopol na tržištu semenske biopolitike; sa biotehnološkim procesima (genska modifikacija, manipulacija DNA, reprogramiranje semena) su oblikovale »svoje seme«, autorsko ga zaštitili (patent/intelektualna svojina), i počeli svoja semena preko tržišta usiljavati celom svetu.
(Pitanje izbora hrane je aktuelno. Isto tako je pitanje eko promena u svetu aktuelno. Zato treba i razmisliti o mogućnostima privrede u budućnosti usled globalnih promena. Možda će biti – kako to spominju sve ćešće bitehnologi - GMO hrana jedina opcija?)

Na taj način su u zadnjih 20 godina uništili biodiverzitet i agro industriji nametnuli globalna pravila, koja su namenja akumulaciji kapitala i profitu (znači samim korporacijama), na jednoj strani, i nama potrošačima – koji smo konačni potrošači današnjih prehranskih monokultura koje sve više gube svojstva hrane (opad kvaliteta, konzumacija GMO i rizik, slaba hranljivosti itd.). Zadovoljavanje društvenih potreba – preko potrošnje – postaje sve više upitljivo: šta jedemo? Kakav je kvalitet; da li je to zdrava hrana? Pitanje koje treba zapravo osmotriti je: da li možemo slobodno da biramo šta želimo da jedemo? To je svakako vid food democracy i njega treba dobro preispitati. Danas prevaduje onaj pogrešan vid. Taj demokratičnost zagovara samo kao vid konačne potrošnje. Znači, uslov demokratičnost je garantovan krozi potrošački izbor; do tog izbora potrošač nema mnogo demokratičnih mogućnosti, npr. da zahteva zdravo prehranu brez GMO ili bez upotreba svih industrijskih dodataka prehrani.

(Rrazmisliti: koji su konkretni alternativni oblici današnjoj kapitalističkoj političkoj ekonomiji ishrane?)

Ono što autorica na kraju ispostavlja je najbitniji faktor u proizvodnji života i prehrane - rad nauke/tehnologije. Upravo taj dvojac je u 20. veku omogućio industrializaciju. Industrializacija je odigrala i veliku - ako ne i najveću - ulogu upravo u razvoju industrijalizacije i transporta hrane. Danas su ambicije nauke i tehnologije, pre svega, biopolitičke. Na jednoj strani deluju u interesu obezbeđivanja uslova za reprodukciju života (produkcija hrane na globalnoj ravni), na drugoj deluju u ime profita (opet na globalnoj ravni, primarna akumulacija). Ovaj klasični biopolitički pogled guverniranja populacija, koji se krije izza ekonomsko-profitnog, treba dopuniti sa onim (post)modernim pogledom. Taj se tiče genske modifiklacije-manipulacije koja proizvodi prehranske hibride (koji su ekvivalent autoričinom modernom Frankeštajnu) ali daje i futurističku nadu, po kojoj će usled eko kriza, zagađenja, povećanja broja ljudi i katastrofa, GMO proizvedena hrana biti možda i jedini način da preživimo na zemlji. Tu se otvara celo polje dilema, tako etičkih kako i zdravstvenih, koje nas pored ekonomskih interesa najviše uznemiravaju.

Autoričin rad /esej daje nastavke za razmišljanje i dalju razradu materije – demokratije hrane. Otvaranje različitih perspektiva razmišljanja o demokratiji hrane, u okviru neoliberalnog kapitalizma, autoricu dovodi i do značajnog pitanja o uslovima i reprodukciji (čovekovog) ŽIVOTA u današnjoj okolini. To pitanje je svakako biopolitičko – onako kako ga je razradio Foucault i kako ga danes misle Negri i Žižek te Esposito – i predstavlja poseban izazov svima nama koji razmišljamo o SISTEMSKIM PROMENAMA u društvu na području ishrane, intelektualne svojine i pitanjima koja se tiču predkapitalističkog ZAJEDNIČKOG (common).
Rad preporučujem u čitanje!

Od tri pomenuta rada, jedino je Genetsko modifikovana hrana, naš jedini izbor sutra odgovorio na temu konsekventno i logično, zalažući se istovremeno za određeni politički odnosno ideološki stav. Ovo je kritički rad, zasnovan na činjenicama i sasvim jasnom mišljenju o problemu o kome želi nešto da kaže.